Jedna paralela za danas:
moje mladje dijete je najljepse dijete na svijetu, najsladje, najumiljatije 🙂 prgavo k´o niko u familiji i stalno place. Place kad nesto hoce, kad nece, kad joj smeta, kad joj se svidja, iz dosade, od umora, place kad ima i kad nema razlog, i kad prodje par sati bez placa- onda place samo da oplace!

Znaci, voli dijete plakat´.
Ljubi je majka!

Voli i da jede,
cak je jednom u ordinacija navalila na akvarij sa ribicama:
“Mama, njam njam!!MAMA NJAM NJAM!”
Ribofil.

DakleN, zbog tog neprestanog pomagaisanja,
mi smo ogluHli na njeno kukanje i zaljenje.

Tako se desi jutros da ja zatvorim vrata, a ona zapomaga.
JA nista. Jer ona uvijek place.
Nakon minut je pogledam, dva prstica zaglavljena u vratima :(((
Sreca je da su vrata balkonska, pa ima ona guma….znaci, pola jada.

I placuci s njom nad svojom nepaznjom,
sjetih se nekih ljudi koje bih, kao i ovo svoje celjade, mogla opisati kao patoloske zalove.

To su one osobe koje se konstantno zale na sve mrtvo i zivo.
Zale se na svoju sudbinu, srecu i nesrecu,
a sve u zelji da svojom jadikovkom zadobiju paznju.

A kad im zivot stvarno pricepi prste,
vac ih niko vise ne dozivljava ozbiljno.
Samo su buka u komunikacijskom kanalu.

Pokusavajuci zadobiti paznju i sazaljenje ljudi,
postigli su upravo suprotno.

Gospodaru milostivi, sacuvaj nas od nezasite duse i
ucini nas onima koji su zahvalni i priznaju Tvoje blagodati!
AAAMIIIINNN